Godinu dana u Americi kao student na razmeni 2011/2012

Kako sam provela godinu dana u Americi?

Da mi je neko rekao da ću provesti godinu dana u Americi, živeti sa Amerikancima koji će mi postati "drugi" roditelji, ne bih mu nikada poverovala. Još da mi neko kaže da ću sa 15 godina otići, na to bih mu se tek dobro nasmejala. Jednostavno nije bilo šanse. Razumete? Potičem iz sela, iz radničke porodice. Znate kada bi moji mogli da mi plate put do Amerike uz to još i da živim tamo godinu dana?😅

Pre nego što vam zapravo ispišem kako sam dobila ovu šansu želim da se vratim unazad na svoje detinjstvo i da vam opišem svoju ličnost.

Život na selu je umeo da bude nekada strašno dosadan. ALI, s obzirom na svoju ličnost, ja sam se uvek snalazila. Sada sam na tome zahvalna jer uvek mogu sebe da zabavim. Nakon dva sata prevrtanja po krevetu, visenja sa istog uvek bi mi palo nešto na pamet. Bilo bi lepo da i sada dopustimo da nam bude dosadno kako bi kreativnost pokucala na vrata, a ne da zabadamo noseve u telefone. Kažem, bilo bi lepo.

Ne bih sada da vas umorim svojim detinjstvom, to bi mogla biti neka druga tema za pisanje, ali želim da povežem neke stvari kako bi vam bilo jasnije.

Ljudi, pazite šta vam kažem, ja sam put za Ameriku prouzrokovala mislima o tom putovanju. Ja sam to doživela mnogo pre tog samog odlaska. Maštala o tome, živela to.

Kako je zapravo sve počelo?

Volela sam da gledam seriju Čari. Mnogi su je voleli i tripovali da su popularne veštice iz San Franciska. (BTW, I was Piper. I could freeze and blow up s**t). Čak sam i u to slepo verovala 😁!

Mamu sam davila kako ću ići u Ameriku da posetim njihovu kuću i da LIZNEM Golden Gate Bridge. Da, da liznem Golden Gate. Pričala sam, kad bih samo to mogla da uradim, odmah bih se vratila kući. Ono, to bi mi bilo dovoljno.

Naravno, mama koja je prizemna žena i živi u realnosti, često bi mi se smejala na moju šaljivost, dok u jednom trenutku, nekoliko godina kasnije više nije bilo smešno, barem njoj. 😆

Ja sam i dan danas UBEĐENA da je sve ovo jedan veliki san. Znam da je većini ljudi koji su posetili Ameriku, koji su imali slično iskustvo ovo u neku ruku smešno. U smislu, " Ma daj, kakav san". Da, razumem ali meni, s obzirom na životne okolnosti i sredinu, je bilo neverovatno and "dream like".

Uviđate koliko je meni ovo iskustvo promenilo život i persepktivu. Ovo je bilo sve o čemu sam ja sanjala u tom dosadnom selu i obistinilo se. Kako?

Kako sam dospela do daleke Amerike?

Kažu da su čudni putevi Božji. Ne znam ništa o tome, ali ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim jeste da kada ste predodređeni za nešto svi putevi vode ka ostvarenju te želje. Tajni sastojak je VERA u ostvarenju iste. (speaking from experience)

Nakon završene osnovne škole mojima sam rekla da, ili upisujem Filološku gimnaziju ili ostajem bez srednje škole. Dobra stvar je što sam je upisala. U toku prve godine profesorka engleskog nam saopštava da dolazi jedan dečko da drži prezentaciju o programu koji šalje učenike prve i druge godine srednje škole za Ameriku na godinu dana. Taj dečko je prvi put držao prezentaciju o tome i to samo našem filološkom odeljenju. Coincedence? I do not think so.

Program koji je meni pružio ovu šansu se tada nazivao A- SMYLE, sada se naziva FLEX program.

http://www.iacbg.org/sr/vesti/prijava-za-flex-program-razmene-u-toku

Američka vlada daje punu stipendiju učenicima prvog i drugog razreda srednjih škola kako bi proveli godinu dana sa američkim porodicama i pohađali školu u Americi. Prvo je naravno trebalo proći selekciju. Prođes uspešno 4 kruga testiranja i voila, u Americi si.

Sounds too good to be true?

Prođem vam ja sve krugove koji su se sastojali od testiranja znanja engleskog, pisanja eseja " Zašto baš ja, a ne Katarina i popunjavanja papirologije. 😋😋