ISKUSTVO U AMERICI
Stižem ja u Indijanu i dalje u šoku. Još uvek ne kapiram da ne samo da sam u tuđoj kući već i da je ta kuća na drugom kontinentu. Prvo jutro budi me njihov pas zvan Rufus. Ne možete da verujete koliko me taj pas nije volelo iako imamo kao najslađu sliku ikada.
MY HOUSE IN INDIANA
Kuća u kojoj sam živela je bila preslatka kao i neighborhood. Što se tiče porodice,porodica kao i svaka. Bilo je lepih trenutaka i nervnih slomova. Neki studenti na razmeni su imali više sreće, neki drugi malo manje. Ali, iskustvo je iskustvo i treba da se ceni. Na primer, nije ni trebalo da živim sa ovom porodicom od samog početka. Trebalo je da živim sa nekim drugim ljudima koji su me zaista izabrali po onome što su pročitali o meni, ali škola u tom delu Indianapolis-a nije tada primala studente na razmeni.
Ja sam zapala kod njih jer je moja host mama bila lokalni kordinator. Kompatibilnost ravna nuli. Možete misliti kako se slažu ljudi koji se baš i ne slažu. 😊
Toliko o mojoj porodici u Americi. Prelazim na neke mnogo bolje stvari kojih se uvek rado sećam.
Lawrence North High School
Ime škole koju sam pohadjala. Kažem, da nije bilo ove škole, ljudi koje sam upoznala i profesora, odavno bih se vratila nazad. Bilo je ljudi iz svih krajeva sveta. Moje dve najbolje drugarice koje su takođe bile na razmene u Indijani su iz Madrida i Osla. Znate ona poznanstva gde se ne morati čuti 10 godina, poslati poruku da ste u Madridu i bićete toplo dobrodošli.
Ne želim da pričam kako je dosta stvari slično onome što gledamo na filmovima i serijama.
Ono što želim da vam kažem da sam ja lično bilo lepo prihvaćena od strane Amerikanaca. Crnci su me pogotovo oduševili. Njihovi talenti su van ovog sveta. Njihov talenat za glumu, ples, muziku je neverovatan. Njihovo držanje, način na koji se ponašaju, iskreno što se tiče mog ličnog iskustva sa njima, mogu reći da su "topliji" nego belci u Americi. Možda je neko imao obrnuto iskustvo, moje je ovakvo.
Da ne znaju gde je Srbija, ne znaju. Dobijala sam razna pitanja poput da li je Srbija ispod Kalifornije (eh, da je sreće), zašto nemam kose oči, zar nije Srbija u Kini.
Nažalost, sistem im je takav da su namešteni da ne znaju ili da nemaju zbog čega oni da znaju o ostatku sveta.
Meni se na primer sviđa njihov sistem obrazovanja. Kada se spoji srpski mentalitet i kapacitet sa njihovom praksom i načinom podučavanja, pfff sve pršti. Naravno ima tu dosta mana, ali je više fokusiran na praksu. Iz svakog predmeta je bilo prakse. Ipak, moj najomiljeniji predmet u školi bio je ples.
Sećam se da me je jedan dečko upitao na času španskog da li je Srbija u Španiji pošto lepo pričam španski. 😟
SPORTSKA DEŠAVANJA U ŠKOLI
Ja koja u životu pre toga nisam potrčala morala sam da izaberem neki sport. Sport koji mi je zapao bio je Cross Country. Ustajanje u 5 ujutru, zagrevanje od po 7km, trčanje po kiši, snegu je bilo tragično za mene. 😁 Ali, opet, upoznale sam divne devojke. Devojke koje trče godinama unazad koje su me bodrile na zagrevanju od 7km. Naučile su me timskom radu i neverovatnoj podršci. Stalno smo se okupljale i družile. Inače se Amerikanci previše daju sportu. Naporno treniraju. Tu su njihove utakmice čije su tribine uvek prepune i naravno ništa bez cheerlidersica koje hajpuju publiku.
Tu su i utakmice fudbalskog tima "Colts" u Indianapolisu. To je ljudi moji pravi spektakl. Zaista nezaboravno.Njihov marching band na sceni zrači takvom energijom.
HOMECOMING WEEK I PROM
Kao student na razmeni dobila sam šansu da prisustvujem maturi i homecomingu. Tako da sam ja zapravo bila četrvta godina u Americi kada je trebalo da budem druga. Ova dva događaja su njima sve.
Homecoming je kada oni cele nedelje slave povratak starih studenata i kada slave postojanje. Cele nedelje se nešto dešava. Tu je ta čuvena utakmica škole sa rivalima iz druge škole. Tu je tailgating ispred škole gde se oni druže, učestvuju u različitim aktivnostima, igraju itd. Pored same "dance večeri" koja je njima highlight homecoming week-a ipak najomiljenije meni lično bila je "dress-up" nedelja. U toku te nedelje uvek je bila neka tema za oblačenje ( Twin Day, PJs Day...)
Tu je i PROM DAY. U ovom periodu sam već oformila svoje društvo. Stvari su bile drugačije, ja sam bila drugačija.
Kada se setim prve dve nedelje u školi dođe mi i sada da pustim suzicu. Nije bilo lako ljudi. Nigde nije lako uklopiti se. Ljudi koji su tu školu pohađali su se znali još od osnovne. Bila sam ja njima interesanta kao "the blonde exchange student from Siberia" ali nisu to bila drugarstva. Bilo je površno a ja sam se osećala homesick.
I slušajte ovo sada. Taman kada sam našle svoje ljude i združila se sa njima, postala "deo ekipe" došlo je vreme za povratak kući.
Mixed feelings, oh yeaaah! Cultural shock? Oh yeeaaah! Avion sleće u Beograd, ja se okrećem, nas 60-oro plačemo. Od radosti ili tuge? Ne znam za njih. Što se mene tiče od tuge 😁
Коментари
Постави коментар